Pre nego što dignem sidro i zaplovim u burne vode beznađa materinsko samohranog života, rešavam da zabeležim nekoliko istorijskih redova koje će mi pomoći da posložim sve to što znam, a što povremeno i sama zaboravim. 

​Imam nekoliko ljudi u životu s kojima održavam relacije kojima vreme ne može ništa.
Prosto, svaki put kada se sretnemo, bez obzira na to koliko je vremena prošlo, nastavljamo negde, na nekoj tački koja uvek pulsira i radi, kao da smo se videli juče. Takve relacije su mi najdraže, bez balasta očekivanja i moranja. Gledam da se i sa sobom tako podesim.  
 
U međuvremenu dešava nam se svima život.
 
U njemu, kao u labavom scenariju, nađeš posao, izgubiš posao, svi ste bolesni, svi ste super, razvodiš se, pa onda tog muža ne možeš da izbaciš iz dana i rasporeda, dobijaš lagano bore, grbe i ostalu prateću opremu, pakuješ se, ne pakuješ se, putuješ, ne putuješ... i na kraju svih tih takvih nepravilnih dana obično sedneš i ćutiš mirna ko golubica jer nema tih reči koje te mogu regenerisati.
Eto tako ćutiš, skupiš te okrnjene delove sebe, polepiš šta se polepiti dalje i onda odeš da spavaš, jer sutra rano ustaješ i sve ćemo igrati jovo na novo, dok nekome ne dosadi. Ali taj neko nisi ti.
 
U svakom slučaju ne pišeš blog jer prvo, ne znaš šta bi rekla, a da ne zvučiš patetično i slinavo. Drugo, realno, još ne kapiraš uopšte šta se dešava, a u tekstu stvari valja nekako i zaključiti.
Treće, fino si vaspitana i glupo je da ljudima istovaruješ sopstveno đubrište u dan i kuću.
Eto, sad smo i to razjasnili.

Dugo sam razmišljala kako ćemo dalje i smislila sam.
Danas je moderno doba u kome savete daje svako ko može da govori, rađa i poseduje računar s internet vezom. Upravo zbog toga i ja sam odlučila da ovaj naš ponovni susret ukrasim s par funkcionalnih saveta ako ste u nekoj trajnijoj problematičnoj situaciji. Tu sam svoj na svome. Sranje je moj prirodni habitus.
A moji saveti su funkcionalni zato što su moji, a ne zato što obavezno daju rezultat, ali vi ste pametna publika, to ste već skapirale. (pretpostavljam da ovde muški svet ne zalazi).
 
Dakle, ako nemate lovu, posao, brak se urušava kao trošna kolibica, krštenica vas izdaje na vrlo konkretne načine, slede besplatni programi za spasavanje. Detaljni koraci, po odabiru, biće dostupni u webshopu koji je u pripremi.

1.  Trudnoća. Gledajte, ovo je brilijantna ideja. Kada sve odlazi dođavola, a seksa još uvek tu i tamo bude, uvek se možete osloniti na bebu. Beba vam okupira sigurno 2 godine života i većina kritičnih odluka će biti odgođena za period nakon toga. To za vas znači ništa ne lomite, već možete na miru da promislite, s ozibljnim alibijem. Jevrejska poslovica kaže da s bebama uvek stižu blagoslovi – tako da, nikad se ne zna. Ovaj savet je dobar za sve one osobe koje jednostavno nisu sigurne šta treba da urade. Ili za one koji veruju da ukoliko problem opstane i nakon dve godine, onda to i nije problem. Vođene meditacije kad zatrudnite u kritičnoj situaciji, biće objavljene naknadno.
2. Poremećaji u ishrani. Počnite da jedete kao sumanuti ili jednostavno prestanite. U oba slučaja, defokusiraćete se s aktuelnih problema, što je kamen temeljac moderne filozofije o samospašavanju – promeniti fokus. To otvara mogućnost onim tamo problemima koji su vas inspirisali na akciju da se sami od sebe reše, dok se vi bavite ovim. Tako funkcioniše vorteks. Kad prebacite fokus, tamo se stvari otpuše i zavrti se ludilo. Ovaj savet je dobar za sve osobe koje su sklone panici i preuveličavanju. Vođene meditacije u okviru procesa debljanja ili mršavljenja biće dostupne na zahtev.
3. Crafty projekti. Ovo može da bude skupo jer zahteva ulaganje u razne potrebštine. A potreban je i prostor. Mene je lično ova C opcija održala u životu, ali me je finansijski istresla iz gaća. To znači da počinjete intenzivno da se bavite nekakvim hobijima. Postajete hobista, nasmejani mentol koji dane i noći provodi u nekakvim projektima od kojih realno nikakve vajde nema. U tom stanju provela sam prethodnih 6 meseci. Za to vreme kupila sam tri dosta kupe šivaće mašine, dve krojačke lutke, dve pseće krojačke lutke, na desetine kilograma šarenog materijala, dva stalka za slikanje, ko zna koliko slikarske opreme, konaca, igli, četkica, od četvoro, dvoje dece sam upisala na neke umetničke kurseve, sama sam pohađala jedan. Ovo je siguran način da zadržite osmeh i u najtežim danima, a meditacija vam ne treba jer ste sve vreme u nekom stanju transa. Talenat – potpuno nebitan. Ovaj program za spasavanje prilično je delotvoran, jedino što, sad evo razmišljam, realno skida vas s lajfkouč sise i onda je pitanje šta ćete takvi okej nekome ko je nameravao na vama da zaradi. Eventualno će u ponudi biti posebne, biserne kapi tinkture „Talentina“ koji će vašim delima dodati baš tu kap posebnosti. Razmotriću još.
4. Netflix. Mesečna pretplata košta oko 8ev. Bolje da prestanete da pušite, a da se navučete na Netflix. Serijali i filmovi imaju čudesne nevidljive zube kojima će progristi sve što se progristi može. Bukvalno kao rukom odnešeni nestaće loši, kvrgavi dani, besane noći dok god imate net. Kako? Ne znam. Jednostavno – neće ih biti. Počećete da povezujete događaje u svojim danima s događajima u serijalu koji pratite. Jedino što savetujem jeste nabavljanje slušalica (minimalna investicija). Poboljšaćete i engleski jer prevoda na srpski nema. Istu stvar obavlja i HBO paket, jedino što ne vežbate engleski. Problem nastaje kada ispucate sve sezone, ali savetujem trenutno kačenje na novi serijal i problem nestaje. Ni za ovaj program vam nisu potrebne vođene meditacije jer vas vode glavni glumci i zapleti. Program je namenjen smorenim osobama koje mrzi da odlučuju, nameravaju, razmatraju i žele. Netflix ili sličan paket sve to radi umesto vas. Fantastično.

​Dakle, kada jednom uspete da razumete da vreme neumitno teče, bez obzira na to u kakvim se problemima nalazili, postaće vam primarno da prosto preživite, a sekundarno da probleme okončate. Neki se i ne daju okončati, realno.
Stoga je primarni cilj vešto se opremiti fleksibilnim pogledom na život i trajnom zaštitom od depre koja vreba u različitim oblicima, na najneverovatnijim tačkama dana. Mnoge od nas i ne znaju da su zaglibile.
 
O depresiji i njenim sestrama detaljnije ćemo neki drugi put, ali samo da vam kažem, ako se recimo rasplačete kad vas neko pita „Kako si“, to bi mogao da bude signal da vam je neophodan program za spašavanje. Možda baš moj.
Jer poenta je u tome da ste vi takođe moj program za spašavanje.
Dakle, ostajte zdravo i budite pametne.
Birajte svoj program i još pažljivije odaberite čiji ćete vi progam biti.  

​Koliko ja razumem proces integracije u novoj zemlji nakon doseljavanja, iako nisam stručnjak, taj proces svakako prati i pojavljivanje osećanja izrazitog nepripadanja i dezintegracije. Te frustracije naročito cvetaju i bujaju nakon tih prvih godina srećnog "braka" s novom zemljom u koju si pristigao.. I čini se da je sve nekakav prirodan tok stvari.

Zapravo, sve dosta i liči na vezu.

Prvo je sve super, a onda više ništa nije super. Sitne mane su zapravo tinktura šarma razbacana u biserima naokolo, sve miriše i svi se stalno smeju.

A onda, tačnije dve ili tri godine kasnije, počinje uočavanje mana. Neke stvari počinju da nerviraju. Uzdiše se ćutke češće, izbijaju prve nesuglasice, ako ne i svađe. Seks  je sve ređi, interesovanja se rasipaju, drugi parovi (druge zemlje, a naročito bivša zemlja tj domovina) izgledaju nekako srećnije i adekvatnije.
​
Puhćem dok prtim svakodnevni život u običnim najlon kesama i razmišljam da okrenem bivšu zemlju da vidim šta ima.
Bivši uvek imaju romantični miris i ukus koji je zapravo ukus i miris nas samih kakvi smo bili nekad. Zato je to tako zamamno. 

Kada zamišljam situaciju u kojoj majka savetuje kćer, u mojoj glavi je to obično neka slika u kojoj majka autoritarno sedi u skupim skutama, a kćer joj drži glavu na krilu dok joj se vrele suze slivaju niz lice. Tu matera biva čvrsta kao stena dok gladi kćerki upletene vlasi, gleda u daljinu i tiho izgovara neke istorijske mudrosti koje se urezuju u zidove, podove, okove...Te su mudrosti obično ponikle u bolu i patnji, tako da ja vidim kako ih majka ponovo, ali sada ćutke, preživljava, drhteći iznutra da se kćerki ne ponovi to isto...
 
Iako ja nisam tip majke koja brižljivo savetuje kćerku, nisam odolela. Ja sam od one vrste koja usta ne zatvara i u vezi stvari koje su mi bitne da deca zapamte ja se držim one stare „ponavljanje je majka znanja“.
Dakle, ja ponavljam jedno te isto dok im se ne smuči. Ja ne savetujem. Ja uguravam nogama i rukama u te glave nešto za šta sam zapela, a neretko posle sednem pa se smejem sama sa sobom, kakve mene gluposti more... Verujem da bi se i oni smejali, ali ne smeju.
 
Dakle, dok ja popujem nema fanfara. Ja solim iznad glava dok hranim, kupam, pratim, dočekujem, ljutim se ili se smejem. Probudi me u sred noći, nastaviću gde sam stala.
Mnoge od potonjih redova moja starija kćer ponavlja s sarkazmom u glasu, bez zastajkivanja, a njeno izlaganje nastavlja stariji sin, kao pesmicu, karikirajući moj glas. 

​Ovih dana pričam s mamama u Pragu o njihovom životu ovde i tamo. O tome kako su to sve zamišljale, kako je to ispalo, a kako bi volele da jednog dana bude. Primećujem, iznova, koliko se razlikuje doživljaj života žena s decom koje su zaposlene i ovih koje nisu.
 
Dakle, domaćice su generalno manje zadovoljne životom, decom, brakom, parama i izgledom.
Zaposlene žene na juriš ipak uspevaju da pokrpe rupe koje se otvaraju pod njihovim stopalima. One možda jesu čupave i neispavane, ali stižu sve i još se osećaju celovitije. Spremnije su na promene, akcije, smeju se glasnije i o smislu života razmišljaju sutra.

Život žena koje rade je veoma organizacijski složen i funkcioniše u modu „Padam-s-nogu“. Ali, s moje tačke gledišta, izgleda da je život žena koje su kod kuće i ne idu na posao, svojevrsna priča o guranju Sizifovog kamena. Preteško đule koje one (mi) ćutke guraju i guraju, tražeći u svakom novom danu smisao. Nekada smisao dodaju deca, nekada lepo vreme, nekada dobar seks, a nekada ništa od toga. Ali one i onda guraju. 

Znate onaj film „Business woman“. Volim da gledam taj film zato što volim glas Melanie Griffith, pre svega.
Ona je, ničim zasluženo u onom fantastičnom telu dobila i taj grumen zlata zaturen iza glasnih žica. Svaki put kad progovori ja se prenerazim kao da susrećem prvu i jedinu ženu od kad je sveta i veka.
 
Osim toga, taj film je umereno romantičan, u potpunosti nekorektan (muvanje s autoritetom, preturanje po tuđim stvarima, preuzimanje tuđeg identiteta itd). Ali je kao takav lako svarljiv i taman tako nekako kulturan da kada ga ugasite, iza njega ne ostaje ništa. Puf.
Film koji vam uđe u dnevnu sobu, malo posedi, popijete kaficu i ode. Ima dana kada su takva druženja neprocenjiva.
 
Jedna od stvari koja je meni uvek interesantna u tom filmu jeste ona preteča „open space“ office-a u kome sede sve one mučenice koje se brinu o VIP ličnostima iz zasebnih kancelarija. One dele bezlično radno mesto, kao roboti udaraju po kucaćim mašinama, međusobno razmenjuju uloške, lakove za nokte ili čak i lovu ako nekome frka i – sanjaju o budućnosti u jednoj od kancelarija.

​SuncaSin uskoro puni šesnaest. Lešnik petnaest. Sećam se svojih šesnaest jako dobro i sve bih dala da mogu sebe da pogledam iz njegovih očiju. Toliko se toga promenilo.
Pa i za vreme ovih njegovih šesnaest gotovo da nisam ni sigurna šta se sve izdešavalo. Da li je bilo dobro ili je bilo loše. Ili je bilo smuć, s šlagom i višnjicom na vrhu?! Gledam ih i pokušavam da se prisetim kako je to bilo na početku... Primećujem, ni pamćenje me više ne služi tako dobro...Zaklela bih se da sam rodila ružičasto-pufnaste bebe, a ne krokodilčiće...

​Promenilo se to što odjednom veoma dobro razumeš da ne možeš iseći celu šumu da bi imao prijatan pogled. Ne možeš podkresati stabla, iščupati žbunje, toliko se oznojiti i iscimati oko svega toga, da bi se onda vratio na to svoje mesto koje si ko bajagi osvojio i seo tu uživajući u krajoliku.
Obesna mladost ti nosi na krilima hrabrosti i mašte da je to moguće. Ali nešto tu ne štima. Možda je taj polet baš tu tako sjajan, ali ne da bi smo podešavali okoliš, već da bi smo s puno strpljenja i vere – podesili sebe. Zvuči traljavo, ali je istinito. Nema tu Holivuda. Lopata, brale. 

​Primećujem s mrvicom tuge da su sve moje bombe već eksplodirale.
Ne tinja u meni više nikakav tihi jed ili neizdrž, sve češće trepćem sporo i gledam naokolo, praveći se luda pred bilo kakvom situacijom koja mi se rastvara pred očima.
Znam da neke to izuzetno ljuti, a znam i neke koji su upravo odahnuli gledajući i mene smirenu kao golubicu, konačno, oh konačno. Ipak tu i tamo i oni me pogledaju ispod oka, s njom se nikad ne zna...
I dalje su tu moje urođene i stečene veštine uz pomoć kojih trčim svaku trku do kraja (makar stigla i poslednja), ali nema više tog treperenja, tog kuckanja svih mojih besova koji su umeli da se zipuju u jedan jedini i onda eksplodiraju svom silinom nanoseći ogromnu štetu i drugima, ali i meni.
Iskreno, uopšte ne znam kako se to dogodilo i odbijam da poverujem u starenje jer odbijam da poverujem u vreme i njegov protok. Toliko je devojčica u bakama i toliko starica u devojčicama, biće da se u mene bezbrižnost uvlači u suprotnom smeru.