​Koliko ja razumem proces integracije u novoj zemlji nakon doseljavanja, iako nisam stručnjak, taj proces svakako prati i pojavljivanje osećanja izrazitog nepripadanja i dezintegracije. Te frustracije naročito cvetaju i bujaju nakon tih prvih godina srećnog "braka" s novom zemljom u koju si pristigao.. I čini se da je sve nekakav prirodan tok stvari.

Zapravo, sve dosta i liči na vezu.

Prvo je sve super, a onda više ništa nije super. Sitne mane su zapravo tinktura šarma razbacana u biserima naokolo, sve miriše i svi se stalno smeju.

A onda, tačnije dve ili tri godine kasnije, počinje uočavanje mana. Neke stvari počinju da nerviraju. Uzdiše se ćutke češće, izbijaju prve nesuglasice, ako ne i svađe. Seks  je sve ređi, interesovanja se rasipaju, drugi parovi (druge zemlje, a naročito bivša zemlja tj domovina) izgledaju nekako srećnije i adekvatnije.
​
Puhćem dok prtim svakodnevni život u običnim najlon kesama i razmišljam da okrenem bivšu zemlju da vidim šta ima.
Bivši uvek imaju romantični miris i ukus koji je zapravo ukus i miris nas samih kakvi smo bili nekad. Zato je to tako zamamno. 

Kada zamišljam situaciju u kojoj majka savetuje kćer, u mojoj glavi je to obično neka slika u kojoj majka autoritarno sedi u skupim skutama, a kćer joj drži glavu na krilu dok joj se vrele suze slivaju niz lice. Tu matera biva čvrsta kao stena dok gladi kćerki upletene vlasi, gleda u daljinu i tiho izgovara neke istorijske mudrosti koje se urezuju u zidove, podove, okove...Te su mudrosti obično ponikle u bolu i patnji, tako da ja vidim kako ih majka ponovo, ali sada ćutke, preživljava, drhteći iznutra da se kćerki ne ponovi to isto...
 
Iako ja nisam tip majke koja brižljivo savetuje kćerku, nisam odolela. Ja sam od one vrste koja usta ne zatvara i u vezi stvari koje su mi bitne da deca zapamte ja se držim one stare „ponavljanje je majka znanja“.
Dakle, ja ponavljam jedno te isto dok im se ne smuči. Ja ne savetujem. Ja uguravam nogama i rukama u te glave nešto za šta sam zapela, a neretko posle sednem pa se smejem sama sa sobom, kakve mene gluposti more... Verujem da bi se i oni smejali, ali ne smeju.
 
Dakle, dok ja popujem nema fanfara. Ja solim iznad glava dok hranim, kupam, pratim, dočekujem, ljutim se ili se smejem. Probudi me u sred noći, nastaviću gde sam stala.
Mnoge od potonjih redova moja starija kćer ponavlja s sarkazmom u glasu, bez zastajkivanja, a njeno izlaganje nastavlja stariji sin, kao pesmicu, karikirajući moj glas. 

​Ovih dana pričam s mamama u Pragu o njihovom životu ovde i tamo. O tome kako su to sve zamišljale, kako je to ispalo, a kako bi volele da jednog dana bude. Primećujem, iznova, koliko se razlikuje doživljaj života žena s decom koje su zaposlene i ovih koje nisu.
 
Dakle, domaćice su generalno manje zadovoljne životom, decom, brakom, parama i izgledom.
Zaposlene žene na juriš ipak uspevaju da pokrpe rupe koje se otvaraju pod njihovim stopalima. One možda jesu čupave i neispavane, ali stižu sve i još se osećaju celovitije. Spremnije su na promene, akcije, smeju se glasnije i o smislu života razmišljaju sutra.

Život žena koje rade je veoma organizacijski složen i funkcioniše u modu „Padam-s-nogu“. Ali, s moje tačke gledišta, izgleda da je život žena koje su kod kuće i ne idu na posao, svojevrsna priča o guranju Sizifovog kamena. Preteško đule koje one (mi) ćutke guraju i guraju, tražeći u svakom novom danu smisao. Nekada smisao dodaju deca, nekada lepo vreme, nekada dobar seks, a nekada ništa od toga. Ali one i onda guraju. 

Znate onaj film „Business woman“. Volim da gledam taj film zato što volim glas Melanie Griffith, pre svega.
Ona je, ničim zasluženo u onom fantastičnom telu dobila i taj grumen zlata zaturen iza glasnih žica. Svaki put kad progovori ja se prenerazim kao da susrećem prvu i jedinu ženu od kad je sveta i veka.
 
Osim toga, taj film je umereno romantičan, u potpunosti nekorektan (muvanje s autoritetom, preturanje po tuđim stvarima, preuzimanje tuđeg identiteta itd). Ali je kao takav lako svarljiv i taman tako nekako kulturan da kada ga ugasite, iza njega ne ostaje ništa. Puf.
Film koji vam uđe u dnevnu sobu, malo posedi, popijete kaficu i ode. Ima dana kada su takva druženja neprocenjiva.
 
Jedna od stvari koja je meni uvek interesantna u tom filmu jeste ona preteča „open space“ office-a u kome sede sve one mučenice koje se brinu o VIP ličnostima iz zasebnih kancelarija. One dele bezlično radno mesto, kao roboti udaraju po kucaćim mašinama, međusobno razmenjuju uloške, lakove za nokte ili čak i lovu ako nekome frka i – sanjaju o budućnosti u jednoj od kancelarija.

​SuncaSin uskoro puni šesnaest. Lešnik petnaest. Sećam se svojih šesnaest jako dobro i sve bih dala da mogu sebe da pogledam iz njegovih očiju. Toliko se toga promenilo.
Pa i za vreme ovih njegovih šesnaest gotovo da nisam ni sigurna šta se sve izdešavalo. Da li je bilo dobro ili je bilo loše. Ili je bilo smuć, s šlagom i višnjicom na vrhu?! Gledam ih i pokušavam da se prisetim kako je to bilo na početku... Primećujem, ni pamćenje me više ne služi tako dobro...Zaklela bih se da sam rodila ružičasto-pufnaste bebe, a ne krokodilčiće...

​Promenilo se to što odjednom veoma dobro razumeš da ne možeš iseći celu šumu da bi imao prijatan pogled. Ne možeš podkresati stabla, iščupati žbunje, toliko se oznojiti i iscimati oko svega toga, da bi se onda vratio na to svoje mesto koje si ko bajagi osvojio i seo tu uživajući u krajoliku.
Obesna mladost ti nosi na krilima hrabrosti i mašte da je to moguće. Ali nešto tu ne štima. Možda je taj polet baš tu tako sjajan, ali ne da bi smo podešavali okoliš, već da bi smo s puno strpljenja i vere – podesili sebe. Zvuči traljavo, ali je istinito. Nema tu Holivuda. Lopata, brale. 

​Primećujem s mrvicom tuge da su sve moje bombe već eksplodirale.
Ne tinja u meni više nikakav tihi jed ili neizdrž, sve češće trepćem sporo i gledam naokolo, praveći se luda pred bilo kakvom situacijom koja mi se rastvara pred očima.
Znam da neke to izuzetno ljuti, a znam i neke koji su upravo odahnuli gledajući i mene smirenu kao golubicu, konačno, oh konačno. Ipak tu i tamo i oni me pogledaju ispod oka, s njom se nikad ne zna...
I dalje su tu moje urođene i stečene veštine uz pomoć kojih trčim svaku trku do kraja (makar stigla i poslednja), ali nema više tog treperenja, tog kuckanja svih mojih besova koji su umeli da se zipuju u jedan jedini i onda eksplodiraju svom silinom nanoseći ogromnu štetu i drugima, ali i meni.
Iskreno, uopšte ne znam kako se to dogodilo i odbijam da poverujem u starenje jer odbijam da poverujem u vreme i njegov protok. Toliko je devojčica u bakama i toliko starica u devojčicama, biće da se u mene bezbrižnost uvlači u suprotnom smeru.

​Ništa, plan je sledeći: do daljnjeg se ne razvodim, Zlatokosa za sada neće menjati školu uprkos ksenfobičnim incidentima koje inicira njena učiteljica, u Beograd ne dolazim uskoro iako sam to baš planirala­ i od ponedeljka ću ustajati u 5h ko bela lala.
 
Osim toga, imala sam ingeniozni plan da se ofarbam u boju koja će suptilno prekriti moje sede vlasi izdajice, ali koja me neće opteretiti dvonedeljnim ritmom farbanja, nakon čega uvek izgledam kao poglavičina bivša skvo koja živi van sela zbog skarednog izgleda jer meni farba uvek sklizne i po ušima i čelu, što nekako svi primete osim mene.
 
Na sve to, odluka je i da se nikako ne ljutim na radnike koji nam menjaju prozore i prave balkon, bez obzira što taj ambiciozni plan izvode jaaaakoooo sporo, trudeći se da obeleže svaki kut mog voljenog doma finom belom prašinom.
Odluka se zapravo tiče strpljenja i razumevanja koje će od sada biti moja polazna tačka u svim odnosima. Ta odluka se naročito tiče (osim radnika)i mog BivšegMuža. Jeste. Odlučila sam da naročito prema njemu budem strpljiva i nežna, kakva nikada nisam bila, godine lagano odmiču, red je i da se i on jednom iznenadi. BivšiMuže, raduj se. 

​Nije tačno da ne pišem često. Napišem po tri teksta tokom nedelje, ali to vam sve Gvozdenka obori. Ovo joj nije jasno, ovde sam prezapetljala, ovo ne zna čemu i tako. Meni je onda potrebno neko vreme da se presaberem, pa ponovo.